Научна конференција

АНТРОПОЛОШКИ И ТЕОАНТРОПОЛОШКИ ПОГЛЕД НА ФИЗИЧКЕ АКТИВНОСТИ ОД КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ ДО ДАНАС

Ниш, 31.08. - 02.09.2011.

Катедра за теоријско-методолошке предмете Факултета спорта и физичког васпитања, Универзитета у Нишу заједно са Друштвом педагога физичке културе Србије и Секцијом за историју физичког васпитања и спорта при ФИЕП –у организовала је научну конференцију „АНТРОПОЛОШКИ И ТЕОАНТРОПОЛОШКИ ПОГЛЕД НА ФИЗИЧКЕ АКТИВНОСТИ ОД КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ ДО ДАНАС“. Конференција је одржана у Нишу од 31. августа до 2. септембра 2011. године. Научни рад се одвијао у пет пленарних секција сва три дана конференције. На конференцији је учествоваo 71 аутор из 7 различитих земаља (Србија, Република Српска, Бугарска, Румунија, Македонија, Словачка, Италија). Они су на конференцији презентовали 47 научних радова. Поред научног рада конференција је имала и богат друштвени програм. Учесницима конференције додељени су пригодни поклони, инсигније града Ниша, печат са ликом Цара Константина, грб Наисуса, као и Христов монограм, симбол који је одредио Константиново хришћанско усмерење. Учесници конференције су другог дана скупа направили излет до Ђавоље Вароши и Куршумлије где су посетили цркву Светог Николе из 1165. године, задужбину Стефана Немање, родоначелника лозе Немањића. Конференција је последњег дана затворена у радној атмосфери, излагањем најмлаћих учесника, докторанада Факултета спорта и физичког васпитања. На самом крају председник организационог одбора, проф. др Ненад Живановић, свечано је затворио скуп оцењујући га веома успешним и иновативним. Такође је подсетио све учеснике да је ово била само припрема за велики конгрес којим ће се обележити 1700 година Миланског едикта и који ће 2013. године бити одржан такође у Нишу.

У Нишу, 01.06.2011. године



Исечак из текста проф.др Ненада Живановића саопштен на скупу под насловом:

СВЕТЛОСТ ИСТОЧНИКА

Маштајући и смишљајући своје писмо, да би своју мисао оставио забележену у времену и простору, човек је градио своју културу и цивилизацију. Чврсто ослоњен на земљу гледао је пут небеса и чезнуо за животом будућег века. Остављајући записе и (материјалне) трагове о свом времену, заправо је остављао трагове свог земаљаког живота и времена у коме је живео.

А године, као специфични записи једног времена, нанизане једна за другом, сликовито говоре о људима и њиховим делима. Нека од њих, попут међаша, говоре о временским преломницама, када се ствара и развија нова визија света и људи у том свету. Година 313. и едикт цара Константина, један је од међаша који је разделио једно време од другог; једне људе од других; једну етику од друге. Осам деценија касније, Теодосије, такође римски император, поставља други међаш, и дели Римску империју на два дела – Иточну и Западну. Преузимајући светлост Комстантиновог међаша, својим међашем показује примат Истока. И то се потврдило у вековима после тога.

И тај Источник, саграђен од њихових међаша, извор је непресушни са кога могу да пију сви. Свима је дат и сви могу да га виде. У њему су вредности које могу да украсе човека без обзира којим се послом бави. Да га озаре, просветле и уздигну до висина са којих се далеко види. И тај видик са Источника, који се простире пред човеком, је сигурна брана од сласти хедонистичког живота. А то није изум нашег времена, већ карактеристика свих времена и свих народа. Зато и говоримо о Источнику који дели све: на земаљко и небеско, на морално и неморално, на путеве уске и стрме којима се иде ка извору и путеве широке и равне којима се иде ка муљевитим и уморним равничарским рекама. Једно речју – дели на људе и нељуде.

Источник говори о љубави која је добра и дуго трпи, не завиди другима и не хвали се, не мисли о злу и не радује се неправди, она верује, нада се и све подноси. И због тога љубав не престаје никада. (1) И управо из те и такве љубави извире човекова слобода. Тај дар дарован му је да га слободно користи, и он то чини. Али врло често не чује поруку: «све нам је дозвољено, али нам све није на корист».(2) И све чини да се удаљи од Љубави, да се удаљи од Бога и да му окрене леђа. У својој гордости да је сам себи довољан и моћан, не примећује своју трошност и пролазност. Не примећује и не зна да му је без Љубави све узалуд; узалуд су му и језици, и таленти, и сва знања овога света – ако Љубави нема.

Зато су она два међаша изградила Источник да све људе, у свим временима, подсећа како и куда ићи. И у овом нашем новом времену Источник је ослонац и путоказ за све нас, светилник за све људе који –очима могу да виде. (3) Источник је лучоноша који осветљава пут души човековој да се снађе, подједнако, и у времену смутном и у времену мирном. Да не клоне и да се не препусти хировима времена, погубним како души, тако и телу његовом.

Источник, како би то рекао песник, помаже души да „затрепери чежњом за вечношћу“(И.Негришорац). И да сва своја дела усмери у том правцу.



Зборник радова


Повратак на врх